Istorija

Počeci kluba (1899 - 1922)

Preduzetnik Hans Gamper, koji je rođen u Vinterthuru 22. novembra 1877. godine, bio je čovek koji je odlučio da pokrene fudbalski klub u Barseloni, tako što je stavio oglas u lokalni sportski magazin 22. oktobra 1899. godine, u kojem je pozvao igrače da se pridruže klubu. Gamper, koji je u Barseloni bio poznat kao Joan, preselio se u glavni grad Katalonije 1898. godine iz poslovnih razloga te je već nakon mesec dana od stavljanja oglasa u novine, 29. novembra 1899. godine presjedao prvi klupski sastanak u Gimnasu Sole. Zajedno s Gamper, Gualteri Vild, Lluis d'Osso, Bartomeu Terradas, Otto Kunz, Otto Maier, Enric Kneževim, Pere Cabot, Karles Pujol, Josep Llobet, Džon Parsons i Vilijam Parsons prisustvovali su tom istorijskom okupljanju. Na sastanku je osnovan klub i Englez Gualteri Vild postao je prvi predsednik, kombinujući svoje izvršne funkcije sa igračkama, jer je on, kao i ostatak osnivača, bio pre svega igrač kluba.

Od samog početka, igrači su nosili poznate plavo-crvene boje, jedna polovina dresa bila je jedne, a druga polovina dresa druge boje, dok su pantalone bile bele. Na početku svoje istorije, klub je grb delio sa gradskim, kako bi demonstrirao opredjeljenje za grad. Kasnije, 1910. godine, odbor je odlučio da klub treba svoj sopstveni grb i organizovano je takmičenje kako bi se pronašao najbolji dizajn. Na kraju je pobedio anonimni takmičar, koji je predstavio sadašnji model grba. U prvoj utakmici ikada, Barselona je igrala protiv engleskih iseljenika u Bonano. Engleski tim, za kojeg je zapravo igralo nekoliko Barcinih igrača, pobedio je sa 1-0.

U potrazi za trajnim domom Barselona je igrala kod hotela Casanovas (1900.), La carretera d'Horta (1901.), El carrer Muntaner (1905.) i Carrer Industria, koja je bila prvo zemljište kojeg je klub posedovao i imala kapacitet za 6000 gledalaca sa dva reda sedišta, što je bilo jedinstveno u to vreme. Teren je službeno otvoreno 14. ožujka 1909. godine, nakon što je klub već prikupio nekoliko trofeja, osvojivši Macaia Kup u sezoni 1901/02 te Katalonsko prvenstvo u sezonama 1904/05 i 1908 / 09. Podstaknuti novim igralištem, igrači su osvojili Katalonsko prvenstvo u sezonama 1909/10, 1910/11, 1912/13, 1915/16, 1918/19, 1919/20, 1919/20, 1920/21 i 1921/22, te špansko prvenstvo u sezonama 1909/10, 1911/12, 1912/13, 1919/20 i 1921/22, a to je bilo prvo veliko razdoblje kluba, iu sportskom iu društvenom pogledu.

Rođen 22. studenog 1877. godine u Vinterthuru, Švajcarska, mladi Hans Gamper bio je zainteresovan u nekoliko sportova. Već je bio dobar atletičar, biciklista i fudbaler iznad svega, te je već bio osnovao FC Zurich. U Barselonu je stigao sa 20 godina te je ubrzo ušao u kontakt sa drugim ljudima koji su bili zainteresovani u sport, te je takođe počeo da prikuplja novac za osnivanje Barce. Bio je dobar igrač te je u 1901. godini postigao čak 49 od ukupno 88 pogodaka koliko je postigla ekipa. Bio je igrač do 1903. godine, a 1908. godine postao je predsednik kluba po prvi put kako bi spasio klub od izumiranja. Joan Gamper je ukupno bio 5 puta predsednik kluba u periodu do 1925. godine. Postao je potpuno prilagođen Kataloniji, govoreći i pišući na katalonskom jeziku. 1925. godine pretrpeo je represije od strane diktatora Prima de Rivere koji je bio naklonjen Real Madridu. 1930. godine, Gamper je ponovno pretrpeo poslovni neuspeh te je na kraju odlučio počiniti samoubistvo.

Od Les Cortsa do Nou Campa (1922 - 1957)

Stadion Les Corts, koji je otvoren 1922. godine, postavio je stepenice za rast kluba kroz naše zlatno doba (1919-1929). Ovo prekrasno razdoblje nastavljeno je krizom tridesetih godina, u kojoj je stadion zatvoren od strane fašističkog diktatora Prima de Rivere, a takođe je korišćen i kao vrsta vojnog logora za vreme Građanskog rata. Međutim, stadion Les Corts je nakon toga doživeo još jedan veličanstveni period, u kojem je Barsa osvojila 5 trofeja u jednoj godini, što je bio razlog velikom rastu broja članova (od 20.000 1944. godine do 30.000 1950. godine). Samitier u dvadesetim i Kubala u pedesetim godinama dvadesetog veka su bili jedni od igrača koji su popularizovali stadion koji je ostavio jasan trag u istoriji Blaugrane.

Dekada između 1919. i 1929. godine smatra se zlatnim dobom kluba, kada je ekipa imala velike igrače kao što su Samitier, Alcantara, Zamora, Sagi, Piera i Sančo, čija je veština oduševljavala navijače, te se takođe u tom naročito teškom razdoblju klub počeo identifikovati sa katalonskim nacionalizmom. 20. svibnja 1922. godine bila je svečana inauguracija novog stadiona Les Corts koji je ubrzo postao poznat kao "katedrala fudbala". To je bio veličanstveni stadion sa kapacitetom za 30.000 gledalaca, a kasnije je taj kapacitet udvostručen na 60 000. Na proslavi dvadesete godišnjice kluba 1924. godine, koja je obeležena poznatim transparentom Valencijskog slikara Josepa Segrelles, Barselona je imala ukupno 12.207 članova te je izgledalo da klub čeka svijetla budućnost. Pet godina kasnije, u sezoni 1928/29, Barsa je osvojila prvi od mnogih naslova španskog prvaka, što je bio vrhunac tog veličanstvenog perioda. U tom razdoblju Barsa je osvojila Katalonsko prvenstvo u sezonama 1923/24, 1924/25, 1925/26, 1926/27 i 1927/28 te špansko prvenstvo u sezonama 1924/25, 1925/26 i 1927/28. Ovaj zadnji trofej osvojen je nakon dve utakmice sa Real Sociedadom i herojske predstave Barcinog vratara Franza Platka, koji je kasnije veličan u pesmi Rafaela Albertija.

Sredinom slavnih dvadesetih godina, Barsa je pretrpela nesportske sukobe koji su bili samo početak onog što je sledilo u sledećoj deceniji. 14. lipnja 1925. godine, tokom diktature Prima de Rivere, publika je u čast katalonskom zboru "Orfeo Catalan" zviždala na špansku himnu, te je povodom toga španska vlast zatvorila stadion za period od 6 meseci, koje je kasnije smanjeno na 3 meseca. Tada je Gamper bio prisiljen da napusti mesto predsednika u klubu. Pet godina kasnije, 30. jula 1930. godine, osnivač kluba je umro. Iako su u klubu ostali igrači kao što su Ventolra, Rajh ili ESCO, klub je ušao u period u kojem je gotovo propao, jer je politički sukob zasijenila sport u celom društvu. Barsa se suočila sa tri poteškoće, finansijskom, društvenom, jer je broj članova neprestano padao, te sa sportskom, jer iako je ekipa osvojila Katalonsko prvenstvo u sezonama 1929/30, 1930/31, 1931/32, 1933/34, 1935/36 i 1937/38, ostala je bez uspeha u španskim takmičenjima.

Mesec dana nakon što je počeo građanski rat, predsjednik Barce Josep Sunol ubijen je od strane Frankovih vojnika u blizini Guadalajare. Srećom, ekipa je bila na turneji Meksikom i SAD-om, koja je donela finansijsku uštedu klub, ali takođe rezultirala tome da je pola ekipe ostalo u Meksiku i Francuskoj. 16. marta 1938. godine fašisti su bacili bombu na prostorije kluba te su uzrokovali ozbiljna oštećenja. Nekoliko meseci kasnije, Barselona je bila pod fašističkom okupacijom, i klub, koji je bio simbol katalonskog nacionalizma, i koji je tada imao samo 3846 članova, bio je izložen ozbiljnim problemima. U martu 1940. godine, blizak saradnik Frankovog režima Enric Pineiro bio je imenovan za predsednika kluba. U isto vreme, ime kluba je promenjeno iz njegovog originalnog naziva - Futbol Club Barcelona, u više španski naziv - Club de Futbol Barcelona (promena koja je otkazana tek 1973. godine), te su četiri crte na katalonskoj zastavi na grbu smanjene na dve, te se to nije promenilo sve do 1949. godine.

Tokom četrdesetih godina, klub se postepeno oporavljao od krize koja nije potpuno potisnuta 1942. godine, iako je osvojen španski kup u istoj sezoni. Tokom iduće sezone, skandalozna utakmica protiv Madrida, u kojoj su igračima Barse prijetili sudci, policija i Pineiro, fašistički pobornik, koji je uprkos tome na kraju bio zgrožen tretmanu kojem je njegova ekipa bila izložena, na kraju je podneo ostavku na mesto predsednika kluba. Uz osvajanje španske lige u sezonama 1944/45, 1947/48 i 1948/49, kao i Latinskog kupa 1949. godine, izgledalo je da je klub napokon izašao iz krize i ostavio probleme iz prethodnih nekoliko godina iza sebe. 1949. godine Barsa je proslavila svoju pedesetu godišnjicu s ukupno 24.893 člana te osvajanjem 21 Katalonskog prvenstvo, 9 Kupova i 4 španske lige.

Dolaskom Ladislau Kubale u junu 1950. godine, uskoro je postalo jasno da je Barselona prerasla stadion Les Corts. Između 1951. i 1953. godine, Barsa je osvojila sve naslove - špansku ligu u sezonama 1951/52 i 1952/53, te španski kup 1951., 1952. te 1953. godine. Tokom ovog zlatnog doba, sezona 1951/52 ostala je posebno zapamćena kao godina u kojoj je klub osvojio rekordnih 5 trofeja: Latinski kup, Kup Eva Duarte, Kup Martini Rossi, te špansku Ligu i Kup. Fantastičan napad kojeg su tvorili Basor, Cesar, Vila, Kubala i Manchon podstakli su Joana Manuela Serrat da napiše poznatu pesmu - Basor, Cesar, Kubala, Moreno i Manchon.

Od izgradnje Nou Campa do proslave 75. obljetnice kluba (1957 - 1974)

Klub je došao do starosti sa izgradnjom Nou Campa. To je bio bez presedana projekat na arhitektonskoj nivou, ali je takođe bio i izuzetno ambiciozan projekat po finansijskim razmerama. No, kako je snaga i popularnost timova rasla, bilo je dosta razloga da se opravda gradnja novog stadiona. Međutim, u najranijim godinama stadion je svjedočio jednom od najlošijih perioda u klupskoj istoriji, s jako malo uspeha u sportu.

No, uprkos tome, broj članova kluba je neprestano rastao, pa je tako rasla i uloga navijača u klubu. To se posebno videlo 1968. godine, kada je Narcis de Kareras postao predsednik kluba, te je osmislio klupski slogan "Mes kue un club" (Više od kluba). Barselona je postala povezana s nekim od najpoznatijih katalonskih i antifrancističkih grupa u Kataloniji. To je doprinelo tome da je klub postao jako uticajan u lokalnom društvu, te je takođe postao više popularan u kulturnom svijetu. Nakon potpisivanja holandske zvezde Johana Krojfa, Barsa je osvojila ligašku titulu u sezoni 1973/74, što se podudarilo sa 75. obljetnicom kluba, trenutak koji je približio navijače Barce više nego ikada, uprkos tome što je još uvek bio nametnut Francov režim.

U kasnijim četrdesetim godinama postalo je jasno da je uprkos tome što je proširen, Les Corts bio jednostavno premalen stadion za Barcu, i klub je započeo istraživanje mogućnosti za kupovinu novog zemljišta. Francesc Miro-Sans, koji je bio predsednik kluba od 1953. godine, bio je jedan od pokretačkih sila koje su stajale iza tog projekta, te je novi stadion Camp Nou konačno inaugurisan 24. septembra 1957. godine. Novi stadion je mogao da primi 90.000 gledalaca, uključujući 49.000 članova kluba, te je to bio novi period za ekipu koja je obećavala velike stvari nakon osvajanja Kupa u finalu 1957. godine odigranom na Montjuic.

Osvajanje ligaških prvenstava u sezonama 1958/59 i 1959/60 te Kupa velesajamskih gradova 1957/58 i 1959/60 značilo je da je legendarni trener Helenio Herrera mnogo pomogao ekipi, koja je tada u svojim redovima imala niz talentovanih igrača, kao što su Kocsis , Czibor, Evaristo, Kubala, Eulogio Martinez, Suarez, Villaverde, Olivella, Gensan, Segarra, Gracia, Verges i Tejada. Ali, takva uspešna igra ekipe neće se preneti u šezdesete godine. Poraz u finalu Evropskog kupa u Bernu 1961. godine pripremio je navijače za razočaravajuće razdoblje u kojem je Barsa od važnijih titula osvojila samo Kup 1963. i 1968. godine te Kup velesajamskih gradova 1966. godine.

No, iako uspesi na terenu nisu bili posebno dobri, broj članova je neprestano rastao. Jedna od najvećih atrakcija u klubu bilo je povećanje simbolike koja je predstavljala Kataloniju i suprotstavljala se Frankovom režimu. Nadolazeći predsednik Narcisu de Kareras napravio je poznati potez na svom prvom govoru u januaru 1968. godine, kada je rekao da je Barsa više od kluba. Predsednik Agusti Montal i Costa (1969 - 1977) napravio je korak dalje, napravivši maksimum u katalonskom identitetu kluba, uprkos ograničenjima nametnutih od strane Frankove diktature. Takođe se borio za demokratiju u fudbalu, što ga je dovelo do toga da se suoči sa osobama koji su bili autoriteti u sportskoj vladavini Franca.

Potpisivanje stranih igrača bilo je kontroverzno pitanje još od afere Di Stefano 1953. godine. U sedamdesetim godinama 20. veka Barsa je patila zbog sportskih organizacija, kao što je bilo određivanje statusa stranih igrača čiji roditelji su bili Španci. No, pomak je napokon zabeležen kada se klubu priključio Johan Krojf, koji je svoj debi upisao 28. oktobra 1973. godine. Holanđanin je napravio velik doprinos u osvajanju Lige u toj sezoni. Najupečatljivija veče je zasigurno velika pobeda od 5-0 u gostima protiv Real Madrida, a Barsa je tada imala ubitačan napad kojeg su činili Rekach, Asensi, Krojf, Sotillo i Marcial. Krojf je bio jedan od nove generacije igrača, prirodni vođa i na terenu i izvan njega, te je privlačio masivni interes medija.

Socijalni identitet kluba došao je do vrhunca u sezoni 1973/74 kada se osvajanje ligaške titule poklopilo sa 75. obljetnicom kluba, koja je proslavljena u jesen 1974. godine. Uz avangardni poster kojeg je dizajnirao slikar Joan Miro, proslave su bile demonstracija toga koliko je Barsa značila tadašnjim ljudima, jer proslavi su prisustvovali umetnici, pisci, pevači i druge osobe koje su predstavljale najvažnije uloge u katalonskom društvu. Povodom te godišnjice izvedena je i pesma "Cant del Barca", koju je otpevao hor Sant Jordi te koja je kasnije postala službena klupska himna.

Od 75. obljetnice kluba do osvajanja Europskog kupa (1974 - 1992)

 75. obljetnica kluba jasno je pokazala pun potencijal kluba i njegov uticaj na katalonsko društvo, u vreme kada je običan život bio jako zahvaćen političkim uslovima koje je nametnula Frankova diktatura. Dolaskom demokratije značilo je da će doći do velike promene ne samo u državi i na političkom nivou, nego iu svim drugim aspektima društva, u koje je uključen i sport. Klub je sada morao biti vođen demokratski, kao i federacije, a sve su bile pod okriljem demokratske vlade, iu smislu Španije u cijelini, iu pogledu autonomne pokrajine Katalonije.

U Barci je Agusti Montal bio predsednik koji je vodio klub kroz tranzicijsku fazu prelaska na demokratiju pre prvih izbora, u kojima su članovi izabrali Josepa Lluisa Nunez kao predsednika, koji će se u klubu zadržati duže nego ikoji drugi predsednik. U fudbalu je došlo do mnogih promena. Ugovori sa stranim igračima su bili konsolidovani, te na finansijskoj nivou, sport je počeo rasti u velikim razmerama te su se počele pojavljivati neverovatne cifre novaca, pogotovo kada se radi o televizijskim pravima, posebno kada su ugovori bili sklopljeni s privatnim stanicama. No, klub je išao u suprotnom smeru. Trebalo je čak 10 godina da bi Barselona ponovo osvojila ligašku titulu, ali ono što je usledilo nakon toga pokrilo je sve neuspehe u prošlosti. Evropski kup, zajedno sa 4 uzastopne ligaške titule osvojene od strane Dream Teama.

Nakon nekoliko godina bez mogućnosti održavanja slobodnih izbora, u maju 1978. godine članovi su bili u mogućnosti da biraju sopstvenog predsednika. Za tu titulu su se borila tri kandidata: Josep Lluis Nunez prikupio je 10.352 glasova, Ferran ARIN 9537 glasova; te Nicolau Casaus, 6202 glasa. Nunez je ostao predsednik Barselone sve do 2000. godine. 1979. godina bila je vrlo važna godina za Barcu, jer je osvojila Kup pobednika kupova po prvi put ikada, u Baselu. Ali nije samo pobeda impresionirala, nego takođe neverovatna prisutnost gotovo 30.000 navijača u finalu što je bio najveći prikaz boja Barselone i Katalonije u Evropi. Bilo je mnogo slavlja na ulicama Barselone i ostalih katalonskih gradova. Barsa je osvojila Kup pobednika kupova ponovno 1982. i 1989. godine.

No, ponovo nije bilo ligaške titule sve do sezone 1984/85, kada je Barsa prohujala Ligom, osiguravši titulu u Valladolidu 4 utakmice pre kraja. Utakmica je odlučena kada je vratar Urruti odbranio jedanaesterac u poslednjoj minuti i matematički doneo titulu Barseloni. Emocije komentatora Joakuima M. Puia su jasno zabeležene sa njegovim poznatim uzvikom "Urruti, volim te!". Ekipa je te godine bila izgrađena od mnogih velikana kao što su Julio Alberto, Migueli, Archibald, Schuster i kapetan Alekanco. Nakon pobedničke sezone, ponovo je usledilo razočarenje, nakon što je Barsa poražena u finalu Evropskog kupa u Sevilji 1986. godine.

Dalji problemi usledili su nedugo nakon, a kulminirali su zloglasnom pobunom "Hisperia", u kojoj su igrači tražili ostavku odbora kluba. Direktori su trebali pronaći kako klub voditi na drugačiji način, a ta promena je došla s Johanom Criffom, koji je uveo novu filozofiju fudbala u klub, te odmah počeo sa obnovom momčadi. Kreirao je, zapravo, ekipa sa novim pobedničkim mentalitetom, koja je postala poznata kao "Dream Team". Ta legendarna ekipa zabeležila je mnogo uspeha, uključujući 4 uzastopne ligaške titule od 1991. do 1994. godine, te prvi naslov Evropskog kupa.

Prvi Evropski kup, koji je osvojen u noći 20. maja 1992. godine na legendarnom stadionu Vembli u Londonu, zaslužuje posebno pomenuti. Suparnik je bila Sampdoria iz Đenove, a Barsa ju je porazila sa 1-0, zahvaljujući sjajnom slobodnom udarcu Ronalda Koemana u produžecima. U ekipi koja je osvojila prvi naslov Evropskog kupa su bili: Zubizarreta, Nando, Ferer, Kuman, Juan Carlos, Bakero, Salines (Goikoetkea), Stoitčkov, Laudrup, Gvardiola (Alekanko) i Eusebio.

Konsolidacija u Europi. Od Wembleyja do Wembleyja (1992 - 2011)

Uspesi Dream Teama, koji je osvojio Evropski kup 1992. godine, postavili su izuzetno visok standard, ali poraz u finalu Evropskog kupa u Atini 1994. godine označio je kraj ciklusa. Kontroverzan odlazak trenera Johana Krojfa 1996. godine započeo je novu eru koja rodila svoje prve plodove 1997. godine sa još jednim Kupom pobednika kupova i Kupom, a onda sledeće sezone osvajanjem Kupa, Lige i evropskog Superkupa.

Uprkos uspesima na terenu, odlazak Krojfa učinio je velike podjele među navijačima i članovima koje su ipak imali velik uticaj na život kluba. Sve se to dogodilo kada je privredna dimenzija fudbala promenila brzinu: veća sponzorstva, dogovori sa televizijskim i fotografskim pravima, klauzule u ugovorima igrača itd Sva ova nezaustavljiva dinamika činila je menadžment velikih klubova sve više i više složenim. Kontrapunkt u tom procesu bila je stota godišnjica kluba, koja još jednom prikazala vrednost kluba. U isto vreme, nastavljene su podele među navijačima i članovima, te su na kraju dovele do toga da Josep Lluis Nunez napusti predsjedničko mjesto, a nakratko ga je nasledio Joan Gaspart, dok Joan Laporta nije preuzeo klub 2003. godine.

S Bobijem Robsonom i Louis van Gaal kao trenerima, ekipa je postigla značajan uspeh, posebno u sezoni 1996/97, kada je osvojila Kup pobednika kupova, ali iu sledeće dve sezone kada je osvojena uzastopna ligaška titula. Međutim, osećaj da je završila velika era postao je sve izražajniji. Sportski neuspesi u sezoni 1999/00 uvjerili su predsednika Nunez da je vreme za odlazak.

Nije jednostavno za bilo koju organizaciju doseći dob od 100 godina. Malo njih je doseglo ovu nivo konstantnosti i kontinuiteta. Iz tog razloga stota godišnjica kluba zauzela je godinu sa aktivnostima svih vrsta, od novembra 1998. do novembra 1999. godine. Umjetnik Antoni Tapies stvorio je službeni plakat i kantautor Joan Manuel Serrat otpevao je svoju "Cant del Barca" na Camp Nou stadionu. Stogodišnjica je proslavljena s ciljem da bude poveznica između slavne prošlosti i budućnosti pune nade. U sezoni u kojoj je Barsa proslavila sto godina, takođe je osvojena Liga u fudbalu, košarci, rukometu i hokeju na rolerima.

Ostavka predsednika Nunez dovela je do izbora (jul 2000. godine), na kojima je pobedio Joan Gaspart, koji je bio potpredsednik kluba tokom poslednje 22 godine. Poraženi kandidat bio je Lluis Bassat. Gaspartovo predsedništvo nije donelo nikakav uspeh pa je tako kriza u klubu postala još veća. On je ostavku podneo u februaru 2003. godine i tako omogućio nove izbore u julu. Međutm, kriza u klubu nije sprečila određene sekcije u klubu od pobeda u svojim takmičenjima, kao što je osvajanje evropske košarkaške lige u maju 2003. godine.

Predsednički izbori su održani 15. juna 2003. godine, a na njima je pobedio mladi advokat Joan Laporta, imavši više glasova od Lluis Bassat. To je označilo početak nove ere, koja je definisana uzbuđenjem u novi projekat i potpisivanjem zvezda svetske klase kao što su Ronaldinjo, Deko i Eto'o. Ovoj novoj momčad nije trebalo mnogo vremena da postigne uspeh, osvojila je Ligu u sezoni 2004/05, a tako je bilo iu sledećoj sezoni. Ovi uspesi, koji su kulminirali osvajanjem drugog Evropskog kupa, bili su u kombinaciji sa određenim naporom koji je trebao obnoviti angažman navijača i članstva pod sloganom "Više od kluba". To je dovelo do novih rekorda u broju članova, koji je 2006. godine, zahvaljujući kampanji "Veliki izazov", premašio broj od 150.000 članova.

Nema sumnje da će 2006. godina ući u istoriju kao jedna od vrlo posebnih godina Barce. Klub je osvojio drugi Evropski kup, pobedivši Arsenal u Parizu sa 2-1. Ali to je bila i godina kada je sportski centar Joan Gamper u Sant Joan Despi inaugurisan i postignut je dogovor s UNICEF-om u septembru u Njujorku. Ovaj sporazum prikazao je humanitarnu stranu Barce i dao je globalnu dimenziju sloganu "Više od kluba".

U sezoni 2008/09 dolazak Josepa Gvardiole kao trenera doneo je novu energiju u ekipu te je ona zabeležila najuspješniju godinu u celoj istoriji kluba, osvajanjem španskog prvenstva i Kupa, Lige šampiona, evropskog i španskog Superkupa, te Svjetskog klupskog prvenstva. Tih 6 naslova osvojeni su s autoritetom te su se temeljili na jezgru igrača koji potiču iz La Masije, kao što su Mesi, Iniesta, Ksavi ili Pedro. Pobjeda od 2-6 na Bernabeu, pobeda u Rimu nad Mančester junajtedom ili trijumf u Abu Dabiju u kojem je Barsa svladala Estudiantes u finalu Svetskog klupskog prvenstva, postali su referentna tačka za ljubitelje Barcelone. Sportski uspeh takođe je prikazao porast u broju članova kluba, jer je u novembru 2009. godine Barca brojila ukupno 172.938 članova.

U sezoni 2009/10, drugoj sa Guardiolom na klupi, ponovo je osvojena ligaška titula, ukupno dvadeseta u istoriji kluba, tako što je postavljen novi rekord od 99 bodova u Ligi. Titula nije bila odlučena sve do poslednjeg dana, u utakmici protiv Valladolida, a proslava naslova održala se iste večeri u društvu navijača na Nou Campu.

Sezona 2010/11 bila je novi dokaz o nadmoći momčadi Barselone pod vođstvom Pepa Gvardiole, jer je Barselona ponovo osvojila Ligu šampiona, i to na legendarnom Vembliju koji je bio poprište osvajanja i prve Lige šampiona katalonskog kluba, a osim toga osvojena je i nova ligaška titula.

Nakon pobede u vrlo teškom i zahtevnom polufinalu protiv najvećeg rivala Real Madrida, Barselona se u finalu susrela sa engleskim Mančester Junajtedom, istom timu kao i dve godine pre u Rimu, kada je osvojena treća titula Lige šampiona. Barselona je u finalu dokazala da je daleko bolja ekipa i pobedom od 3-1 podigla trofej najelitnijeg evropskog takmičenja po četvrti put u svojoj istoriji.